У име Boga, Милостивог, Самилосног Свака захвала припада Алаху, Господару светова, нека су Божији мир и благослови над Мухамедом и његовим чистим потомством, његовим изабраним друговима и онима који их следе до судњег дана. Поздрављам, такође, сву муслиманску браћу и сестре широм света и честитам им унапред рамазански бајрам. Молим се и Богу да прихвати њихов ибадет и служење у овом светом месецу рамазану, и захваљујем се великодушном Створитељу на благослову присуства у овом месецу божанске гозбе. Данас је дан Кудсa (Јерусалим); дан који је мудром иницијативом имама Хомеинија одређен да уједини муслимана по питању светог Кудса и потлаченог народа Палестине, и који је током неколико деценија играо улогу коју ће, ако Бог да, наставити и даље да игра. Народи су поздравили дан Кудса и прославили га као први обавезни задатак подизања палестинске заставе слободе. Основна политика арогантних сила и ционизма састоји се у томе да се у муслиманским друштвима умањи и потпуно заборави палестинско питање. А најнужнија одговорност у вези са тим је борба против ове издаје коју воде политички и културни плаћеници у исламским земљама. Истина је да тако важно питање као што је палестинско није нешто што ће понос, самопоштовање и све већа интелигенција муслиманских нација дозволити да потоне у заборав, чак и ако Американци, друге доминантне снаге и њихове регионалне слуге користе сав свој новац и моћ да се тај циљ постигне. Прво бих хтео да истакнем величину трагедије окупације Палестине и формирања ционистичког канцерогеног тумора у тој земљи. Међу злочинима против човечности у новије време, не постоји ништа слично овом злочину у погледу обима и тежине. Окупација земље, трајно протеривање њених људи из својих домова и отаџбине и деценијско трајање овог угњетавања користећи најстрашније облике убистава, криминала, уништавања пољопривредног земљишта и геноцида - ово је заиста нови рекорд у бруталности и злу. Главни агенти и злочинци који стоје иза ове трагедије су западне владе и њихова сатанистичка политика. Оног дана када су владе које су победиле у Првом светском рату између себе као ратни плен на Паришкој конференцији распарчавале западну Азију - односно, азијске територије Отоманског царства – више него икад раније су осетиле потребу за сигурним упориштем у срцу овог региона што о би им гарантовали трајну хегемонију. Годинама раније, кроз Балфурову декларацију и заверу уз помоћ јеврејских плутократа, Британци су, ради спровођења овог плана, припремили терен за иновацију ционизма. И сада су обезбеђени његови практични кораци. Током тих првих година, они су постепено радили на припремама и коначно, после Другог светског рата, искористили су прилику створену непажњом и проблемима земаља у региону и задали свој ударац. Објавили су стварање фалисификовог режима, ционистичке државе лишене нације. Примарна мета овог удара била је палестинска нација и као друго све остале нације у региону. Поглед на догађаје који су уследили у региону показује да је главни, краткорочни циљ који су западњаци и власници јеврејских компанија тежили стварањем ционистичког режима био да изграде упориште за своје трајно присуство и утицај у Западној Азији, а такође и да стекну прилику за мешање, присиљавање и доминацију над регионалним земљама и владама. Због тога су лажни и окупациони режим опремили разним врстама војних и других средстава моћи, чак и атомским оружјем, а њихови планови укључивали су раст овог канцерозног тумора од Нила до Еуфрата. Нажалост, након почетног пружања отпора, од којих су неки биле хвалевредни, већина арапских влада је постепено подлегла. Посебно након што су се Сједињене Државе заузеле за ово питање, ове земље су заборавиле на своје људске, исламске и политичке одговорности и свој арапски понос. Са варљивим надама, они су допринели непријатељским циљевима. Споразум из Камп Дејвида јасан је пример ове горке историјске чињенице. Након храбрих жртвовања и борби у пр